Roman "Mesto u srcu"

PISANO SRCEM (26)

Odlomak iz romana (26) — Autor jekastrelac @ 13:46

"...Kroz tišinu sobe prolomio se zvuk poruke. Anđela je brzo dograbila telefon misleći da je od Petra. Vidimo se večeras, lepotice?
Vidimo se, odgovorila je kratkim SMS-om. Bio je to još jedan Milanov poziv na večeru, ovog puta u njegovom stanu. Nikada nisu imali prilike da budu nasamo. Večeras će biti prilike i to je nju pomalo plašilo. U poslednjih petnaest godina jedini muškarac  s kim je ostajala nasamo  bio je Danijel.
Eto, opet je mislila na njega dok je gasila opušak u pepeljari. Uporno je bio tu, svaki put da je podseti kako je on jedini i neponovljivi, pa i ako joj je možda stalo do nekog drugog, on joj je ipak značio malo više. Izranjao je iz njene podsvesti smejući joj se u lice, znajući da ima moć nad njom.
Ovog puta, Anđela je odlučila da ne bude tako. Morala je da se oslobodi svoje podsvesti koja joj je danonoćno bila za petama, neprestano je podsećajući na Danijela Marušića. Morala je pošto-poto da pronađe ključ od tamnice u kojoj je predugo boravila i da konačno nekog novog pusti u svoj život. I u svoje srce..."
 By
 Jelena Stanojev

PISANO SRCEM (25)

Odlomak iz romana (25) — Autor jekastrelac @ 18:49

      "...Mesto na kauču je još uvek bilo toplo od vreline njihovih tela. Nina je izgledala kao neko kome je to bilo prekopotrebno. Nije mu promakla tuga u njenim lepim zelenim očima. Nešto je tištilo, mada je to vešto skrivala. Slutio je da ona i Danijel imaju problema i da je možda baš on uzrok tome.
         Kada je prosledio Nini poruku, Kristijaan je samo želeo da zna je li ona dobro.
       U roku od deset minuta mu je uzvratila odgovorom da je dobro koliko može biti nakon današnjeg i svih prethodnih dana, kao da je i sama kod kuće.
        Sama? Kako je Danijel, za ime boga, mogao da ode bilo gde i ostavi je samu, onako krhku i ranjivu?
       Kristijan je istog trenutka osetio potrebu da joj se nađe i zato nije mnogo razmišljao kada je pozvao da dođe, a ni ona se nije mnogo dvoumila kada je ubrzo zatim pozvonila na njegova vrata.
        Ono što se dogodilo bilo je neizbežno. Uz malo vina tekle su reči, poneka suza, zatim poljupci, pa dodiri.
       S Ninom nikada nije bilo kao sa drugim ženama. Ona bi za sobom uvek ostavila trag. Njegova soba je mirisala na nju. U vazduhu se osećao miris parfema pomešan sa mirisom njenog tela tako mu poznatim.
       Kristijan se pitao hoće li Danijel na njoj osetiti miris greha kada bude legla kraj njega? Kakav će izgovor smisliti? Hoće li joj on poverovati...?"

 
By
 Jelena Stanojev

PISANO SRCEM (24)

Odlomak iz romana (24) — Autor jekastrelac @ 11:35
 
       "...U polutami iznajmljene sobe, dva naga isprepletana tela smirivala su strast.
         Anđelina glava počivala je na Danijelovim grudima vlažnim od znoja. Držao je u naručju i provlačio prste kroz njenu kosu.
         - Moram da idem.
         - Nemoj.
         Ponoć je već odavno prošla. Iako to nije želela, morala je da ga pusti da ide, da se vrati svom životu.
         Gledala je kako namešta sat na ruci, obuva patike i po dobroj staroj navici prolazi prstima kroz kosu. Sve je to ličilo na kraj, da će ga za koji trenutak izgubiti, da će joj ponovo izmaći iz ruku.
         Na kraju je privukao u zagrljaj i dugo ljubio njene usne. Suze su joj klizile niz lice, a on ih je brisao dlanovima. Ni reč nisu progovorili, dodiri i poljupci su govorili sami za sebe.
          Kada je konačno prešao prag i zatvorio vrata za sobom, Danijel je pola Anđelinog srca poneo sa sobom..."

 
By
 Jelena Stanojev


PISANO SRCEM (23)

PISANO SRCEM (12), Odlomak iz romana (23) — Autor jekastrelac @ 08:03

       "...Anđelino srce je poskočilo kada ga je ugledala. Imao je na sebi istu onu košulju ispod koje su njeni prsti nedavno vešto pronalazili put. Izraz lica bio mu je mračan, a postao je još mračniji kada je prepoznao Anđelu.
         Konačno svi na jednom mestu, kao u zamršenom ljubavnom trouglu iz koga je bilo tako komplikovano izaći. Trenutno nisu imali kud.
           - Danijele - Anđela je ustala i pružila mu ruku koju je on prihvatio s malo oklevanja.
        Nina je krajičkom oka propratila dodir njihovih dlanova Primetila je da je Danijelu neprijatno isto koliko i njoj. Anđeli nimalo nije bilo prijatno. Puna samopouzdanja, ona ih je gledala ravno u oči, verovatno likujući nad njihovom zbunjenošću.
        Nisu mogli ni da slute koliko je zapravo bila uznemirena. Dostojanstveno se držala dok je svaki nerv u njoj treperio. Dogodilo se ono čega se najviše bojala. Valjda je to neko nepisano pravilo, da te juri ono od čega uporno bežiš i pokušavaš da se sakriješ.
 By
 Jelena Stanojev

Powered by blog.rs