Roman "Mesto u srcu"

PISANO SRCEM

Setićeš se... — Autor jekastrelac @ 17:35

SETIĆEŠ SE...

Kad u vedroj noći okreneš glavu ka nebu i slučajno ugledaš zvezdu padalicu pomislićeš želju i... setićeš se. Kad ti bude oslonila glavu na rame i u njenoj kosi osetiš sladunjavi miris, baš onaj koji ne voliš... setićeš se. Kad joj hladnim rukama dotakneš potiljak, onako iz šale, ne znajući da to nikako ne voli, odgurnuće te i pogledati mrko, osmeh će ti razočarano skliznuti s usana i tada... setićeš se. Probudićeš se usred noći iz košmarnog sna, okupan znojem, uznemiren. Srce će ti snažno udarati u grudima i dugo posle nećeš moći da zaspiš. A ona će mirno snevati na drugoj strani postelje i neće čuti tvoje uzdahe, neće slutiti tvoju nesanicu. A ti... setićeš se. Kada ćuteći budete koračali jedno kraj drugog, držaćete se za ruke i gledaćete ispred sebe, svako sa svojim mislima. Primetićeš boru urezanu između njenih obrva i pitaćeš je: „Šta ti je?“, a ona će ti pustiti ruku i samo reći: „Ništa“. I znaćeš da se iza tog ništa ipak krije nešto. Setićeš se tada mene i naših dugih noći pod zvezdanim nebom, kako si me grlio i udisao miris moje kose. Rekao si da je jedinstven i neponovljiv. Setićeš se kako mi se koža ježila kada bi mi hladnim rukama dotakao potiljak, setićeš se mog prevrtanja očima i osmeha kada bih kao krenula da te udarim, a ti bi me zgrabio u naručje i podigao od tla, i vrištala bih, i smejali bi se, i ljubili... Setićeš se kako sam terala tvoje košmare grleći te čvrsto, maramicom upijajući znoj s tvog čela. Ostajala bih budna sve dok ti ponovo ne bi zaspao. Setićeš se kako smo satima hodali držeći se za ruke, naših neiscrpnih tema, kada nisi morao da nagađaš šta mislim i osećam. Setićeš se... Setićeš se... I osetićeš stezanje burme oko prsta, a nećeš moći da je skineš, i biće kasno da pogaziš zavet koji si pred Bogom dao njoj.

 

Jelena Stanojev


PISANO SRCEM

Nostalgija — Autor jekastrelac @ 19:04

Noćas mi je nenadano došla u san. Nosila je crvenu čipkanu haljinu i providne čarape od likre. Koračala je prema meni na visokim crnim potpeticama. Viorili su za njom valovi njene duge crne kose, usne premazane crvenim karminom širila je u osmeh a oči boje lešnika gledale su me umiljato poput srne. Stajao sam u mestu, očaran tom lepotom, srca punog ljubavi za nju. Pružao sam ruke ka njoj želeći da je zagrlim, da udišem njen miris, da je nikad ne pustim iz naručja. Bila mi je nadohvat ruke i kad sam pružio ruku da je dotaknem nestala je, kao što je nestala onog jutra pre mnogo godina.

Probudio sam se s prazninom u srcu. Vratila mi se u sećanje otkinuta od zaborava, budeći u meni nostalgiju za prošlim vremenom.

Voleo sam je tog davnog leta, pod krošnjom lipe, na staroj klupi gde smo urezali naša imena.  Naša srca su gorela u žaru prve ljubavi, drhtala su naša mlada tela prožeta emocijama. Mirisala je na poljsko cveće, njene usne su imale ukus zrelih malina. Ljubili smo se pod zvezdanim nebom hodajući bosi po pesku, udišući miris mora. Bio sam opijen njenom lepotom, uvukla mi se pod kožu, nastanila se u moje zenice i samo sam nju video, nijednu drugu. Pisao sam stihove za nju, nežni akordi moje gitare mamili su joj uzdahe. Ponekad je bila zamišljena i daleka, slutio sam da u sebi nosi neku tajnu ali je o tome ništa nisam pitao. Voleo sam tu nedokučivost u njenom pogledu koja je činila tako posebnom.

A onda je otišla. Probudio sam se jednog jutra i više je nije bilo. Raširila je svoja mlada krila i poletela u neki bolji život. Ostavila me je praznih ruku. Znao sam da je više nikad neću videti, osim u snovima. Dugo sam je posle tražio u drugim ženama, njene oči, usne, njen miris, ali nisam je našao. Nijedna nije bila tako posebna, tako savršena kao što je ona bila.

 

Jelena Stanojev


PISANO SRCEM

Umorna sam... — Autor jekastrelac @ 18:16

„Šta ti je?“, pita me, prilazeći mi s leđa. Osećam njegov dah na potiljku, ali to više nije ono slatko golicanje od koga bi me žmarci celu proželi. Okrećem se i susrećem njegov pogled, neistraženo plavo more u koje sam se rado utapala, uprkos njegovoj hladnoći.

„Umorna sam“, kažem.

On sleže ramenima.

„Od čega?“

Njegovo pitanje pokreće sve one neizgovorene, potisnute reči koje poput oslobođenih ptica poleću s mojih usana.

„Od tvog ćutanja, od tvoje ravnodušnosti, od hladnoće tvog pogleda. Od tvojih nesanica, tvojih uzdaha, tvojih zurenja u prazno. Od tvoje prisutnosti i kada si odsutan, od tvojih skrivenih mejlova i SMS-ova, od nepoznatih brojeva na tvom telefonu na koji bih se slučajno javila i začula nepoznati ženski glas. Umorna sam od tvojih kašnjenja, od izgovora i izvinjenja, od zaboravlljenih datuma, od nejavljanja na telefon. Od tvojih kasnih izlazaka, od povrataka u cik zore, od mirisa druge žene na tebi, od tragova karmina na tvojoj košulji. Umorna sam od poljubaca tek radi reda, od dodira koji odavno nisu ono što su bili, od mlakih zagrljaja. Umorna sam od neprospavanih noći, kada ležiš kraj mene okrenut mi leđima, od buđenja i tuge koju bih osetila kad bih ugledala praznu stranu postelje. Od uzaludnih pokušaja da odgonetnem tu tajnu koju nosiš u sebi, od tvog izgleda večitog tužnog dečaka, od čitanja između redova... Umorna sam od tebe, od sebe pored tebe, od svega.“

Zatim tišina. Samo otkucaji zidnog sata i srca u grudima. Njegov pogled pada na kofer pored kreveta, kofer u koji sam spakovala svoje stvari, bez fotografija i sitnica koje bi me podsećale na godine protraćene pored njega.

„Čemu to?“, pita. Gleda me zbunjeno.

„Odlazim“, kažem, odlučnija nego ikad.

„Gde?“

„Što dalje od tebe.“

Dah mu zastaje u grudima. Zatečen je, ovo nije očekivao.

„Ne možeš da odeš“, kaže, gledajući kako oblačim kaput i uzimam kofer u ruku. Ništa ne govorim, prolazim pored njega idući ka vratima.

„Ne voliš me više?“

Pre nego što otvorim vrata zastajem i okrećem se, poslednji put.

„Volim te. Ali volim i sebe“, kažem, zatim otvaram vrata, prelazim preko praga i uzdignute glave, ostavljajući prošlost za sobom krećem u neki novi život.

 

 

Jelena Stanojev

 


PISANO SRCEM

Pesma za ljubavnike — Autor jekastrelac @ 18:23

Pesma za ljubavnike

 

Možda je greh što te volim

i srce mi gori dok mislim na tebe.

Od pogleda  tvog krv mi u žilama vri,

kad si kraj mene ne mislim na vreme.

 

Znam da je ostalo još malo od noći,

priđi, dodirni me,

dopuštam ti sve.

Pre tebe sam bila slobodna i divlja,

ti si me ukrotio

i više ti ne znam reći ne.

 

Ti si obojio sve moje dane,

proleće s tobom beskrajno traje.

S tobom se smejem i kada sam tužna,

znam kako se voli i kako se daje.

 

Ostavljam ti tragove svuda po telu,

dodiri njeni ih izbrisati neće.

Ti tragovi su nežni ožiljci,

ožiljci od strasti, ljubavi i sreće.

 

I uzalud pričaš kako je voliš,

znam da ti srce samo za mnom bije.

Pogled govori više od reči,

a u pogledu tvom ljubav se krije.

 

Jelena Stanojev


PISANO SRCEM

Nedostaješ mi... — Autor jekastrelac @ 18:38

Nedostaješ mi...

Znaš li kako nedostajanje ume da boli u hladna zimska jutra, kad se probudim i ugledam praznu stranu postelje? Sklopim oči i ponadam se da je to samo ružan san, a znam da nije. I onda zagrlim jastuk i udišem tvoj miris koji još uvek nije iščezao.

Kuvam prvu jutarnju kafu, za dvoje, po navici, a onda se setim da više nisi tu i tuga mi ispuni srce.

Izlazim napolje, mraz štipa za obraze. Fali mi tvoj džep, da u njemu zgrejem promrzle prste. I tvoji tragovi u snegu kraj mojih.

Pitaju me da li sam te prebolela. Kažem da jesam i nameštam lažni osmeh, a bol mi slama srce i u snu plačem i dozivam tvoje ime.

Nedostaješ mi...

Možda ću i ja tebi nedostajati, jednom kad ostaneš sam i kad i tvoja jutra postanu hladna kao moja, a nećeš imati koga da zagrliš s druge strane postelje. Kada kafa koju ćeš piti u tim hladnim jutrima bude imala gorak ukus samoće. Kad ne budeš imao čije prste da greješ u džepu jakne i kad kraj tvojih tragova u snegu ne bude ni jednih drugih. Kad te neki pogled ispod zimskog kačketa bude podsetio na moj, ili smeh u prolazu... Ili kad vidiš promrzlu pticu šćućurenu na ogoleloj grani. Možda ću ti tada nedostajati. Možda ćeš me tražiti u hodnicima sećanja. Možda ćeš tada poželeti da se vratiš u moj zagrljaj, a možda će biti kasno za to jer će moje ruke možda grliti nekog drugog.

 

Jelena Stanojev 


PISANO SRCEM

Ledeno kraljevstvo — Autor jekastrelac @ 19:03

Šta se to dogodilo sa mnom? Stojim tu pred tobom, pognute glave.Nemam snage da te pogledam u oči jer mi hladnoća tvog pogleda savija čelik u grudima.

A ti ćutiš i okrećeš mi leđa. Kako samo boli to ćutanje.Osećaj bola pomešan sa gorkim ukusom ljubavi. Otrov za srce.

Iznenada si zalutao u moje ledeno kraljevstvo i osvojio ga bez borbe. Otopio si ledene bregove moje duše. Odustala sam od borbe pre nego što je i počela. Priznala sam poraz i predala se.

Pa ipak, bilo je lepo biti u tvojoj vlasti, sve dok ti, vladaru moj nisi poželeo da osvojiš neko novo kraljevstvo, jer je ovo vremenom postalo malo za tebe, velikog osvajača.

Šta si to učinio sa mnom, oholi vladaru mog srca? Zašao si duboko u moje pore i moje krvotoke... Razorio si, opustošio moje ledeno kraljevstvo i više nikada neće biti onakvo kakvo je bilo pre tebe.

 

Jelena Stanojev 


PISANO SRCEM

Volim te...Voliš me... — Autor jekastrelac @ 18:27

Sve moje dane si obojio najlepšim bojama proleća. Tvoj osmeh je sunce, tvoj pogled beskrajno plavetnilo neba. U tvom glasu utkane su najlepše reči ljubavi. U tvom naručju pronalazim svemir.

Voliš me na bezbroj načina. Voliš me bez navike. Voliš me iznova, uvek, zauvek. Voliš sve moje vrline i mane. Moje hirove propratiš osmehom i klimanjem glave. Osećaš moju zbunjenost, tihu patnju, moju bol. Imaš moć da me oraspoložiš bez reči, kada prođeš prstima kroz moju kosu, kada priljubiš usne uz moje čelo, kada mi nežno obrišeš suze i zagledaš se u moje oči.

Volim svaki trenutak proveden sa tobom. Sve ono što smo proživeli, što proživljavamo i što ćemo tek proživeti. Volim tvoje prisustvo, tvoj lik u ogledalu, tvoju senku. Volim kada si tajanstven i zamišljen. Volim taj tvoj zalutali pogled. Volim da budem zenica tvog oka. Tvoja jedina, tvoja svetica, tvoja boginja. I volim što si ti moj jedini, moj bog, biće koje obožavam.

Kraj tebe sam pronašla sebe. Ti me dopunjavaš, ispunjavaš, inspirišeš. Pre tebe sam bila izgubljena, zatvorena u nekom svom svetu. U jednom potezu srušio si sve barijere i uvukao mi se pod kožu. Prodreo si u svaku poru i potpuno osvojio moje srce. Uspeo si da otkloniš sve moje sumnje i strahove i naučio me da verujem u sebe, da volim sebe, da se radujem svakom svom uspehu i da svaki neuspeh prihvatim kao podstrek  za nešto bolje.

I ja sam ti zahvalna na tome. Zato što me voliš ovakvu kakva jesam. Zato što si oterao samoću. Zato što si uvek tu kada mi trebaš. Zato što činiš da se osećam lepom i poželjnom. I zbog milion drugih razloga.

Znam da ćeš se smeškati dok budeš čitao ovo. I kazaćeš mi da sam super. I znam da ću se istog trenutka naći u tvom zagrljaju. Evo, predajem ti se, bez ostatka. Jer ti si moje sve. Moja misao i moj smisao.

Volim te!

 

Jelena Stanojev 


PISANO SRCEM

Jednom kad nas budu stigle godine... — Autor jekastrelac @ 16:25

Jednom kada nas budu stigle godine i kada nam kosu oboje u belo, setićemo se ove naše mladosti i žalićemo za prohujalim vremenom.

Ovo su godine kada mislimo da možemo sve, da letimo bez krila, da dotaknemo nebo. Mi smo kao nestašna deca, ljubav nam je dala slobodu i radimo sve po našoj volji. U očima nosimo zvezde i one sjaje uvek kad nam se pogledi sretnu.

Prepušteni jedno drugom, izgubili smo pojam o vremenu.

Moja soba odiše mirisom ruža i jasmina koje mi donosiš umivene  rosom  u rane jutarnje sate. Taj sladak miris budi moja čula, budi želju za tobom, za tvojim usnama, tvojim dodirima.

Nemoj me pitati koji je dan ili čas. Plašim se da ću se probuditi iz ovog prelepog sna, a htela bih još dugo, dugo da te osećam kraj sebe.

Volela bih da se nikada ne otreznimo od ovog ljubavnog napitka. Hoću da verujem da je to otrov koji će zauvek teći našim venama.

Hajde da ne mislimo na kraj. Hajde da budemo sebični i mislimo samo na sebe, na nas.     Hajde da uživamo u ovoj našoj mladosti  i činimo grehe u ime ljubavi.

Sve što je bilo juče neka ostane za nama. Nećemo misliti ni o onome što će se dogoditi sutra. Hajde da ugrabimo DANAS!

 

Jelena Stanojev 


PISANO SRCEM

Još uvek te previše ima u meni... — Autor jekastrelac @ 14:16

...Još uvek te previše ima u meni. Niko nije uspeo da izbriše tvoje poljupce sa mojih usana, ni tragove tvojih prstiju sa mog tela, ni gorak osećaj u srcu nakon tvog odlaska. Zajedno sa tobom je nestala ona nasmejana devojčica koja je bezbrižno trčala zelenim poljima i udisala život, u čijim se očima ogledalo nebo. Nestala je i ona devojka koja je sanjala, želela, nadala se. Njeno srce je bilo puno ljubavi, verovala je u nju. Nije ni slutila da će je vera u ljubav odvesti na samo dno. Ostala je samo ova žena, izgubljena, bez imena i adrese U njeno lice tuga je urezala bore. Više ne oseća, ne želi, više joj se ništa lepo ne događa. Ta žena sada korača niz ulicu pognute glave, kiša pada po njenoj dugoj crnoj kosi i hladnoća joj se uvlači u kosti. Ona luta bez cilja, hrli ka zaboravu, krije se od pogleda punih prezira, od zlih jezika što joj se kao zmija uvijaju oko srca, beži u mrak, traga za mestom gde se skrivaju izdani, odbačeni i zaboravljeni...

 

Jelena Stanojev 


PISANO SRCEM

Još pamtim onu noć kad si bio tu... — Autor jekastrelac @ 15:33

Još pamtim onu noć kad si bio tu... Kraj avgusta, zvezdano nebo i mesec koji viri kroz prozor, jedini svedok našeg sjedinjenja. Ti i ja, dva tela, jedna duša. Poljupci i dodiri meki kao svila, tvoje plave oči koje me gledaju kao da sam jedina na svetu, usne koje šapuću najlepše reči ljubavi. Kazaljke sata lagano se pomeraju unapred. Zoru dočekujemo na jastuku, upijajući jedno drugo pogledima koji govore više od reči... Jutro te krade od mene. Stojiš na pragu, grliš me i provlačiš prste kroz moju kosu. Poželela sam da zaustavim vreme, da zaustavim sve kazaljke ovog sveta, da nikad ne odeš od mene. Ali sam znala da moram da te pustim, tebe, pticu neumornih krila, željnu osvajanja novih horizonta. Još jedan poljubac za kraj, zatvaram vrata za tobom. Pola mog srca si poneo sa sobom. Ostavio si uzdahe, čežnju i  nadu da ćeš opet doći jednog dana, jedne noći, tople i zvezdane kao što je ona bila. 

Još pamtim onu noć kad si bio tu...

 

Jelena Stanojev 

 


PISANO SRCEM (34)

Odlomak iz romana (34) — Autor jekastrelac @ 11:13

"...Kada je u ponedeljak ujutru stigao u kancelariju, Nina je već bila tu. Pakovala je svoje stvari. Nije joj poželeo dobro jutro. Nešto ga je preseklo posred srca kada je presreo njen pogled. Bila je suviše pametna da ne bi znala da joj tu više nije mesto. Nije gubila vreme čekajući da joj on to saopšti.
Danijel je bez reči seo za svoj sto i uključio kompjuter. Nina je i poslednju stvar iz fioke spakovala u kutiju i oblepila je lepljivom trakom.
Uprkos preziru koji je osećao prema Nini, morao je da oda priznanje njenom dostojanstvu. Možda je iznutra pucala i lomila se, ali spolja to ničim nije pokazivala. Odeća, frizura, šminka. Sve na svom mestu. kao da je za sve bilo baš briga. Kao da nije slomila srca svih njih. To nikako nije bila Nina koju je poznavao i voleo. Postala je neka sasvim druga osoba, njemu potpuno nepoznata..."

 
By
 Jelena Stanojev

PISANO SRCEM (33)

Odlomak iz romana (33) — Autor jekastrelac @ 10:26

"...Koracima teškim poput olova, Anđela je stigla do Danijelovog stana. Stajala je pred vratima, sklopljenih očiju, brojeći u sebi do deset.
Pritisla je zvono.Odsečno ding dong odjeknulo je u njenim ušima. I u njenom srcu. U jednom trenutku umalo je popustila pod naletom panike, okrenula se i pobegla glavom bez obzira, odustala od svega, a onda je brava škljocnula i našla se oči u oči s njim.
Danijel. Nekada toliko njen. Odmah je primetila bore oko njegovih očiju, više sedih u kosi, izgled umornog i tužnog čoveka. Pa ipak, bio je to on. Iste one oči koje su je nekad gledale s toliko ljubavi, iste one usne na kojima je toliko puta gasila žeđ.
Stajala je pred njim. Lepa. Blistava. Kakvu je pamtio. Od njihovog jučerašnjeg razgovora nesprestano je mislio na nju, na njihov susret pre pet godina, na oživljene trenutke, obnovljenu strast. Sada je ponovo bila tu. Kao i onda pojavila se niotkuda, zalutala u vremenu noseći sa sobom nemir, buru emocija, sećanje na ono što je bilo i prošlo, tihu patnju za onim što je moglo biti..." 
 By
 Jelena Stanojev

PISANO SRCEM (32)

Odlomak iz romana (32) — Autor jekastrelac @ 11:02

"...Oči su joj blistale, zračila je samopouzdanjem i izgledala neverovatno seksi. Ispratio je pogledom kada je otišla u kuhinju po čašu vode, njihanje njenih zanosnih bokova i liniju preplanule kože koja je razdvajala majicu od pantalona.
- Zašto me tako gledaš? - Nina je primetila kako je skenira pogledom, onim pogledom od koga je uvek radije bežala.
- Lepa si - sada je već otvoreno flertovao s njom.
Obraze joj je oblilo rumenilo. Htela to da prizna ili ne, njegove reči su joj godile. Zašto je to sada radio? Zašto je palio iskru požude u njoj? Ovog puta Kristijan nije bio samo Kristijan, već muškarac kome je očigledno bila privlačna..."
 By
 Jelena Stanojev
  

PISANO SRCEM (31)

Odlomak iz romana (31) — Autor jekastrelac @ 17:55

"...Cigareta je dogorela među Anđelenim prstima. Pepeo se rasuo po staklenoj površini stola. Lutala je pogledom preko Kristijanovog ramena potpuno nesvesna svega što se dešavalo oko nje. Misli su joj lutale. Pitala se kako je sebi mogla da dopusti takav propust.
Kristijanu je ona izgledala toliko ranjivo da mu je prosto bilo žao zbog bola koji joj je naneo. Učinio je da se oseća manjom od makovog zrna. Možda je ipak trebalo da bude blaži jer u ovom trenutku ona nije bila ništa drugo osim majke koja se bojala za svoje dete, da joj ne bude oduzeto, da ga zauvek ne odvoje od nje.
Anđela je obrisala suzu. Srce joj je prepuklo. U naletu paničnog straha zgrabila je Kristijana za zglob zarivši mu nokte u meso.
Kristijana su boleli otisci Anđelinih prstiju, ali bol njene duše bio je daleko veći. U njenim očima su se ogledali strah i ludilo. Sasvim razumljivo. On je uhvatio za obe ruke, za hladne i vlažne dlanove koji su drhtali.
Kao u najgoroj noćnoj mori, Anđela je poželela da se probudi u tami sobe, sva u suzama i znoju, ali sigurna da ništa od ovoga nije java..."
 By
 Jelena Stanojev

PISANO SRCEM (30)

Odlomak iz romana (30) — Autor jekastrelac @ 11:36

"...On se prepustio toplini njenog dlana. Ništa nije rekao. Bio je to tako čaroban trenutak, tišina koja nešto predskazuje. Ruke su mu instinktivno krenule oko njenog struka. Nije se opirala. Nije ni trepnula. Usne su im se ovlaš dodirnule.
- Vidimo se uskoro - Kristijan je prekinuo čaroliju pustivši Ninu iz naručja.
Nina je pokušavala da savlada probuđene leptire u stomaku. Otvorila mu je vrata i on je krenuo  niz hodnik ne osvrnuvši se. Da je ostao još koji trenutak, bojala se da bi se moglo dogoditi nešto što oboje nisu planirali..."
       By
 Jelena Stanojev

1 2 3  Sledeći»

Powered by blog.rs