Roman "Mesto u srcu"

PISANO SRCEM

Nostalgija — Autor jekastrelac @ 19:04

Noćas mi je nenadano došla u san. Nosila je crvenu čipkanu haljinu i providne čarape od likre. Koračala je prema meni na visokim crnim potpeticama. Viorili su za njom valovi njene duge crne kose, usne premazane crvenim karminom širila je u osmeh a oči boje lešnika gledale su me umiljato poput srne. Stajao sam u mestu, očaran tom lepotom, srca punog ljubavi za nju. Pružao sam ruke ka njoj želeći da je zagrlim, da udišem njen miris, da je nikad ne pustim iz naručja. Bila mi je nadohvat ruke i kad sam pružio ruku da je dotaknem nestala je, kao što je nestala onog jutra pre mnogo godina.

Probudio sam se s prazninom u srcu. Vratila mi se u sećanje otkinuta od zaborava, budeći u meni nostalgiju za prošlim vremenom.

Voleo sam je tog davnog leta, pod krošnjom lipe, na staroj klupi gde smo urezali naša imena.  Naša srca su gorela u žaru prve ljubavi, drhtala su naša mlada tela prožeta emocijama. Mirisala je na poljsko cveće, njene usne su imale ukus zrelih malina. Ljubili smo se pod zvezdanim nebom hodajući bosi po pesku, udišući miris mora. Bio sam opijen njenom lepotom, uvukla mi se pod kožu, nastanila se u moje zenice i samo sam nju video, nijednu drugu. Pisao sam stihove za nju, nežni akordi moje gitare mamili su joj uzdahe. Ponekad je bila zamišljena i daleka, slutio sam da u sebi nosi neku tajnu ali je o tome ništa nisam pitao. Voleo sam tu nedokučivost u njenom pogledu koja je činila tako posebnom.

A onda je otišla. Probudio sam se jednog jutra i više je nije bilo. Raširila je svoja mlada krila i poletela u neki bolji život. Ostavila me je praznih ruku. Znao sam da je više nikad neću videti, osim u snovima. Dugo sam je posle tražio u drugim ženama, njene oči, usne, njen miris, ali nisam je našao. Nijedna nije bila tako posebna, tako savršena kao što je ona bila.

 

Jelena Stanojev


Powered by blog.rs