Roman "Mesto u srcu"

       "...Anđelino srce je poskočilo kada ga je ugledala. Imao je na sebi istu onu košulju ispod koje su njeni prsti nedavno vešto pronalazili put. Izraz lica bio mu je mračan, a postao je još mračniji kada je prepoznao Anđelu.

       "...Stajali su tako blizu jedno drugom da su im se dahovi pomešali. Danijel je osetio miris Anđelinog parfema u kosi i to ga je setilo na neke prošle dane. Tuga u njenim očima je bila toliko neodoljiva, kao i cela njena pojava. U trenutku je zaboravio na Ninu, na zakletvu pred Bogom i matičarom. Vođen muškim instinktom, dlanovima je obujmio njeno lice i svojim usnama okrznuo njene. Skoro da je zaboravio taj ukus zrelih malina koje je nekad uz slast ljubio. Ruka mu je krenula ka njenom struku koji je zadržao vitkost, a druga je prošla kroz njenu gustu plavu kosu..."

 

       Nina je zamišljeno gledala negde preko njegovog ramena. Pitao se o čemu li je razmišljala. Mislila je o sećanjima koja su je obuzela kada je prešla prag Kristijanovog stana. Setila se kada je prvi put bila tu, kao i svakog narednog puta. Setila se strasti koja ih je obuzimala od ulaznih vrata, odeće koju su ostavljali u hodniku, trpezariji i kreveta u spavaćoj sobi na kojem su gasili žar. Svaki kutak u tom stanu je budio sećanja i mada je znala da ne bi smela, Nina je osećala onaj poznati klecaj u kolenima..."  

 By

     "...Anđela gotovo da je skočila sa stolice i požurila ka izlazu na kome su se svi tiskali. Danijela više nije videla. Dobro je, pomislila je dok je silazila niz stepenice, kroz hodnik, opet niz stepenice, pa opet kroz hodnik. Hoće li najzad izaći iz ovog lavirinta, već je počela da paniči. Koraci su joj postajali sve brži, kao i disanje i otkucaji srca. Nije razmišljala o preprekama pred sobom, samo je želela da što pre pobegne odatle, a onda se spotakla o nešto i pre nego što je postala svesna svog pada, neko je stajao nad njom i pomagao joj da se pridigne.

       Bio je to on. Danijel. Glavom i bradom. Držao je za ruku. U trenutku je sve stalo. Oboje su stajali tako, skamenjeni, pogleda uprtog jedno u drugo..."

 By

   Jelena Stanojev

     "...Oči "Uplakanog anđela" stalno su bile uprte u Kristijana, kao i oči "Pustinjske ruže" u svoj lepoti i raskoši njenog tela.

     Zagledao se u "Pustinjsku ružu" i pitao se zašto je dopustio da ona i dalje bude tu. Nina Knežević Marušić. Sretali su se povremeno u prolazu, razmenili bi po koju reč iz učtivosti i onda bi svako nastavio svojim putem. I dalje je bila prelepa, vitka i mladolika. I dalje je imala pogled uplašene srne. Bes i razočaranje koje je u početku osećao tokom godina su potpuno iščezli. Nikada ga nije napustio osećaj gubitka, ali je uspeo da to nekako potisne u sebi. I samo tada kada bi je sreo, nešto bi se u njemu pokrenulo na trenutak i zabolelo ga kao stara rana na promenu vremena..."

 

     "...Anđela je znala da je to on i pre nego što je podigla glavu i ugledala ga, i pre nego što je on izgovorio svoje ime. Danijel Marušić. Bez ikakve sumnje.

    U trenutku je pomislila da sanja, da je to najgora noćna mora koja joj se mogla dogoditi, ali on je zaista bio tu, glavom i bradom, isti onakav kakvog ga je znala, sa onim istim predivnim osmehom u koji se na prvi pogled zaljubila pre dvanaest godina, njena najveća ljubav i najveće razočaranje..." 

 

 By

Jelena Stanojev 

 

     

    "...Nina je pogleda punog ljubavi posmatrala svoju usnulu lepoticu. Duge mekane kovrdže bile su joj rasute svuda po jastuku, spokojno je disala i povremeno se osmehivala u snu. Bila je u iskušenju da joj spusti poljubac na obraz, ali se bojala da bi je mogla probuditi..."

    "...Nina je živela život iz bajke. Ljubav između nje i Danijela nije jenjavala ni posle deset godina braka. Sada je imala trideset šest godina a on deset više i bili su u punoj snazi. I voleli su se kao prvog dana. Prisećajući se svih onih godina bez njega i praznine u srcu, sada je znala da je svaki trenutak samoće i očaja vredeo jer da je bilo drugačije, verovatno ne bi bila ovako srećna i ispunjena. Nađa je došla kao kruna njihove ljubavi, godinu dana nakon što su se venčali. Bila je mirna beba i izrasla je u vrlo pametnu devojčicu. U školi je bila među najboljima, pohađala je časove klavira, odnedavno je krenula i na tenis. Po liku je dosta podsećala na Ninu, a od Jasminke je nasledila kovrdže u kosi. Nina je sa strepnjom slutila kako će za neku godinu mamiti muške uzdahe i dobro je znala da to može biti podjednako i dobro i loše jer lepota je mač sa dve oštrice, kao i sve drugo u životu..."

 By

Jelena Stanojev

    

       

 

     Novi Sad, 2011.

 

     - Mama, mama jesi li mi spremila sendvič?

     -Jesam, Petre, jesam. A ti požuri sa spremanjem, za sat vremena polazimo.

     Anđela je još jednom pažljivo proverila Petrovu torbu. Sve joj se činilo da je nešto zaboravila da mu spakuje, iako je sve bilo uredno složeno i pri ruci.

     Za ovih deset godina naučila je da bude i majka i domaćica. Stvarno je bila uspešna u tome. Uspešnija nego što je mislila da može biti. I dalje je držala do sebe, ali je Petar bio iznad svih i iznad svega. Nije mislila da se neko može toliko voleti. Barem ne ona koja je nekada toliko volela sebe. Od trenutka kada je Petar došao na svet i kada ga je prvi put uzela u naručje, znala je da će to biti ljubav za ceo život. Da će joj on biti najbitnija osoba u životu, bitnija od nje same.  Obožavala je da ga doji, uspavljuje i gleda ga kako spava. Nasmrt bi se prepala svaki put kad bi zaplakao. Volela ga je beskrajno, do kraja svemira i još toliko.

 

By

Jelena Stanojev

jekastrelac@gmail.com

facebook 

 

         

 

     "...Mnogo suza je Anđela trebalo da prolije da bi shvatila da on nju zaista nikada i nije voleo, bar ne na način na koji bi muškarac trebalo da voli ženu s kojom će provesti ostatak svog života. U početku im je zaista bilo lepo. Onog trenutka kada su se prvi put sreli, na ovom istom mestu, među njima je proradila hemija. Sećala se njegovog pogleda kojim je odmerio od glave do pete i kako mu je uzvratila istim takvim pogledom. Bili su to pogledi puni žudnje. Sada su se gledali pogledima stranaca, kao kada nekog vidite prvi put, pa vam je neprijatno u njegovom prisustvu. Možda je Danijel osećao krivicu i na neki način joj je bilo drago zbog toga. Ako mu je išta loše želela, onda je to bio osećaj krivice prema njoj..."

 

     "...Šta je Nina drugo mogla da mu kaže osim istine. Bolne istine. Tonule su od stida njene prelepe zelene oči koje su ga nekada sa strašću gledale i utapale se u njegove. Njeni obrazi su rumeneli od srama isto kao što su u njegovom naručju buktali od želje i strasti. Usne su joj drhtale, ali ne od gladi za njegovim usnama, već od treme i gorkog priznanja. Nekada tako jaka i ponosna, stajala je sada pred Kristijanom manja od makovog zrna..."

 

By

Jelena Stanojev

jekastrelac@gmail.com 

     "...Daniju se osmeh zaledio na usnama. Pekle su ga varnice iz njenog pogleda. Ne, to nije bila ona Nina koja je plakala za njim onog kišnog popodneva pre deset godina. Hteo je da bude fin s njom, ali ona je igrala grubu igru. Zbog nečeg ga je prezirala i bio je rešen da otkrije razlog tog prezira..."

 

     "...Nina je ostala bez teksta. Porumenela je. Postidela se. Htela je da izigrava veliku devojčicu, a ponela se kao razmažena balavica. Dani je mirno rekao šta je imao, ispao je džek, a ona... Šta bi mu rekla? Istinu? Nije skidao pogled s nje. Plašila se tog pogleda. Čekao je odgovor. Podrhtavala je, ne od hladnoće, već od njegove blizine. I posle toliko godina jedva je odolevala porivu da ga dotakne, da spoji svoje usne s njegovim..."

 

     "...Još više joj se približio tako da su stajali tik jedno uz drugo. Moglo se čuti samo disanje i snažni otkucaji njenog srca. Bilo je prekasno. Želela ga je. Sada, odmah, potpuno. Neće učiniti prvi korak. Ako želi neka je uzme, neće se opirati, ako ne, neka se okrene i ode. Neće joj biti krivo, nikada ga i nije imala da bi mogla reći da ga je izgubila..." 

By

Jelena Stanojev 

 

 

 

 

 

 

     "...Kristijan nije rekao ništa. Provukao je prste kroz kosu i osvrnuo se oko sebe, a onda naglo privukao Ninu sebi i svojim usnama poklopio njene. U tom trenutku zaboravio je na sve razlike među njima, želja ga je obuzela i ruke su mu instinktivno krenule niz njene bokove. Osetio je njene prste u svojoj kosi i to ga je ohrabrilo da nastavi, da poljupcima prekrije njen vrat i gola ramena, da otkopča korset koji je kliznuo na pod otkrivši njene čvrste i oble grudi..."

 

     "...Danijel je začuo ženski kikot iza sebe i kad se okrenuo ugledao je Anđelu kako mu ide u susret sa nekom devojkom. Iz daljine i u polumraku nije mogao da proceni o kome se radi, pretpostavio je da je jedna od devojaka koje je upoznala večeras. Kada su mu se približile i mesečeva svetlost obasjala njeno lice, ona mu se učinila vrlo, vrlo poznatom.

     Nina je nemo zurila u Danijela. To je on. To je on. To je on, neprestano joj je odzvanjalo u glavi. Njen Dani. Prepoznala bi ga među hiljadu. Knedla joj zapela u grlu, jedva se držala na nogama, nije bila svesna ničeg drugog sem njega i njegovog prodornog pogleda..."

By

Jelena Stanojev