Roman "Mesto u srcu"

05 Maj, 2018

PISANO SRCEM

Setićeš se... — Autor jekastrelac @ 17:35

SETIĆEŠ SE...

Kad u vedroj noći okreneš glavu ka nebu i slučajno ugledaš zvezdu padalicu pomislićeš želju i... setićeš se. Kad ti bude oslonila glavu na rame i u njenoj kosi osetiš sladunjavi miris, baš onaj koji ne voliš... setićeš se. Kad joj hladnim rukama dotakneš potiljak, onako iz šale, ne znajući da to nikako ne voli, odgurnuće te i pogledati mrko, osmeh će ti razočarano skliznuti s usana i tada... setićeš se. Probudićeš se usred noći iz košmarnog sna, okupan znojem, uznemiren. Srce će ti snažno udarati u grudima i dugo posle nećeš moći da zaspiš. A ona će mirno snevati na drugoj strani postelje i neće čuti tvoje uzdahe, neće slutiti tvoju nesanicu. A ti... setićeš se. Kada ćuteći budete koračali jedno kraj drugog, držaćete se za ruke i gledaćete ispred sebe, svako sa svojim mislima. Primetićeš boru urezanu između njenih obrva i pitaćeš je: „Šta ti je?“, a ona će ti pustiti ruku i samo reći: „Ništa“. I znaćeš da se iza tog ništa ipak krije nešto. Setićeš se tada mene i naših dugih noći pod zvezdanim nebom, kako si me grlio i udisao miris moje kose. Rekao si da je jedinstven i neponovljiv. Setićeš se kako mi se koža ježila kada bi mi hladnim rukama dotakao potiljak, setićeš se mog prevrtanja očima i osmeha kada bih kao krenula da te udarim, a ti bi me zgrabio u naručje i podigao od tla, i vrištala bih, i smejali bi se, i ljubili... Setićeš se kako sam terala tvoje košmare grleći te čvrsto, maramicom upijajući znoj s tvog čela. Ostajala bih budna sve dok ti ponovo ne bi zaspao. Setićeš se kako smo satima hodali držeći se za ruke, naših neiscrpnih tema, kada nisi morao da nagađaš šta mislim i osećam. Setićeš se... Setićeš se... I osetićeš stezanje burme oko prsta, a nećeš moći da je skineš, i biće kasno da pogaziš zavet koji si pred Bogom dao njoj.

 

Jelena Stanojev


Komentari

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs