Roman "Mesto u srcu"

16 Feb, 2018

PISANO SRCEM

Umorna sam... — Autor jekastrelac @ 18:16

„Šta ti je?“, pita me, prilazeći mi s leđa. Osećam njegov dah na potiljku, ali to više nije ono slatko golicanje od koga bi me žmarci celu proželi. Okrećem se i susrećem njegov pogled, neistraženo plavo more u koje sam se rado utapala, uprkos njegovoj hladnoći.

„Umorna sam“, kažem.

On sleže ramenima.

„Od čega?“

Njegovo pitanje pokreće sve one neizgovorene, potisnute reči koje poput oslobođenih ptica poleću s mojih usana.

„Od tvog ćutanja, od tvoje ravnodušnosti, od hladnoće tvog pogleda. Od tvojih nesanica, tvojih uzdaha, tvojih zurenja u prazno. Od tvoje prisutnosti i kada si odsutan, od tvojih skrivenih mejlova i SMS-ova, od nepoznatih brojeva na tvom telefonu na koji bih se slučajno javila i začula nepoznati ženski glas. Umorna sam od tvojih kašnjenja, od izgovora i izvinjenja, od zaboravlljenih datuma, od nejavljanja na telefon. Od tvojih kasnih izlazaka, od povrataka u cik zore, od mirisa druge žene na tebi, od tragova karmina na tvojoj košulji. Umorna sam od poljubaca tek radi reda, od dodira koji odavno nisu ono što su bili, od mlakih zagrljaja. Umorna sam od neprospavanih noći, kada ležiš kraj mene okrenut mi leđima, od buđenja i tuge koju bih osetila kad bih ugledala praznu stranu postelje. Od uzaludnih pokušaja da odgonetnem tu tajnu koju nosiš u sebi, od tvog izgleda večitog tužnog dečaka, od čitanja između redova... Umorna sam od tebe, od sebe pored tebe, od svega.“

Zatim tišina. Samo otkucaji zidnog sata i srca u grudima. Njegov pogled pada na kofer pored kreveta, kofer u koji sam spakovala svoje stvari, bez fotografija i sitnica koje bi me podsećale na godine protraćene pored njega.

„Čemu to?“, pita. Gleda me zbunjeno.

„Odlazim“, kažem, odlučnija nego ikad.

„Gde?“

„Što dalje od tebe.“

Dah mu zastaje u grudima. Zatečen je, ovo nije očekivao.

„Ne možeš da odeš“, kaže, gledajući kako oblačim kaput i uzimam kofer u ruku. Ništa ne govorim, prolazim pored njega idući ka vratima.

„Ne voliš me više?“

Pre nego što otvorim vrata zastajem i okrećem se, poslednji put.

„Volim te. Ali volim i sebe“, kažem, zatim otvaram vrata, prelazim preko praga i uzdignute glave, ostavljajući prošlost za sobom krećem u neki novi život.

 

 

Jelena Stanojev

 


Komentari

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs